Ljeto je u punom jeku; dani su dugi i vrući, sunce prži, ali spusti se i pokoji pljusak (barem kod nas u Rijeci).
U našoj Kući utočišta radno je i živahno kao i uvijek. Svi se žale na vrućinu i uzbrdicu koja je u zvizdan posebno duga. Ali važno da je u Kući ljubazni majstor popravio klimu.
Vjerovali vi ili ne, u ovo vrijeme godišnjih odmora u kojima neki već uživaju, a neki ih tek iščekuju, i mi dočekujemo svoje „turiste“.
Martin živi u Zagrebu i svakoga ljeta biciklom putuje do Rijeke. Kako izgleda njegovo putovanje? Koja mu je motivacija? Na koje probleme nailazi? Odgovore potražite u intervjuu koji vam danas donosimo – u originalu!
„Martin na godišnjem“
Martin je stigao u Rijeku krajem lipnja i odlučio da će ostati oko dva mjeseca. Zamolila sam ga da nam opiše gdje i kako živi u Zagrebu.
Ima jedna udruga, zapravo dvije udruge, za koje su dali puno hiljada kuna, da mi moremo pit’ kave i čaja cijeli dan. I budemo tamo od 9 do 15.
Vi dolazite svakog ljeta iz Zagreba u Rijeku biciklom. Kako je to kad prelazite biciklom tako dug put?
Nije to normalno, težak je to put, 170 km. Nekad sam imao volje, sad nekad nemam. Mogao me jedan pas ujest’ gore, bio odvezan, znate.
Kad ste počeli dolaziti biciklom na more?
Palo mi na pamet, možda ima 4 godine.
Čula sam da su Vam ove godine ukrali bicikl – kako ste onda došli ove godine?
Nije mi se dalo, vjeruj mi. Znaš ono kad ti se ne da. A 8 eura je karta do ovdje (busom, op. a.), to je skoro džabe. A ti biciklom moraš toliko naprezati noge, nije to jednostavno, doći biciklom ovdje.
Kako ste ostali bez bicikla?
Znaš šta, ja sam ti imao jednu kuću napuštenu u Zagrebu. I dovedem ti jednu curu i jednog dečka, znaš, u tu moju kuću, i oni ukradu meni biciklo. Znaš šta, namjerno!
I ja odem, nakon 20 dana, odem u grad, u Zagreb i nađem svoje biciklo. Frajer ga zaključ’o. Ludnica. I nije da ga uzmem. Znači, ti gledaš sad svoje biciklo i nećeš da ga uzmeš. Dobra volja tvog bolesnog mozga što ti gledaš svoje biciklo. Ali ja sam rek’o, možda ću uzet’ čovjeku i napisat’ To je moje biciklo, a možda neću, nek’ se on malo voza.
Hoćete li nabaviti novi bicikl?
Ma mogu ja sebi brzo napravit’ biciklo u Zagrebu. Imam ja dva-tri kostura, sastavljam ja to sebi. Ja ti znam biciklo jako dobro napravit’. Ja sam im’o servis bicikala. Ja ti sastavim od kostura biciklo, sam stavim dva točka. Ja sam ti serviser bicikala.
Koliko Vam treba da dođete biciklom do Rijeke?
Dva dana i pola dana. Dva i po dana. Znaš, 170 km ima odavde do centra, do kolodvora. Moram se odavde gore popeti, ima one strelice gdje piše Zagreb i onda sa njima kontroliram.
Kojim putem idete?
Starom cestom. Ima uzbrdo-nizbrdo, joj, luda kuća. Na primjer, kad je nizbrdo, to mene časte, znaš, a kad je uzbrdo onda ja moram…
Morate pedalirati?
Ne, ne mogu pedalirati; siđem i hodam. I ondak me počnu bolit’ mišići. I onda kad je opet nizbrdo, ja sjednem i onda me časte.
Znaš što, sad ima strujni biciklo, znate. Kad je uzbrdo, pritisneš dugme i on ide 15 km džabe. Morat ću ga ja iduće godine, onaj, napravit’. I sad kad ja odem za Zagreb, ja ću radit’ u Woltu. Sa biciklom. I onda ću imat’ za to da napravim taj ventilator. Ja sam imao servis bicikala u Banja Luci.
Gdje se odmarate kad putujete?
U šumi, moram prespavati jedan dan u šumi.
A kako putujete ako pada kiša?
Joj, šuti, ondak je klizavo, klizav je beton pa moreš se oklizit’, znaš. Kad je kiša, moraš blaže vozit’. Onda ide sporije.
Gdje onda spavate?
Isto šuma. Nema veze, nađe se neka kuća koja je suha, usput. Kuća koja je otvorena i suha, napuštena. Uđeš u nju, prespavaš i ujutro ideš dalje.
Znaš šta, mogu ti ja reć’ da je to jedan izlet koji ti nemereš shvatit’. Priroda! Kad vidiš onaj Zagreb… ja sam u Zagrebu od ’95 godine. Dođe meni ljeto i ja imam napad nekog ludila, da ja moram izać’ iz Zagreba jer ja ne mogu izdržat sa glavom.
To Vam se uvijek ljeti događa?
Da, da, po ljeti. Kao da ti ‘oćeš negdje da ideš, kao ti bi sad htjela da nisi ovdje, da putuješ svijetom, da imaš para – svaki dan po 200 eura i da ti putuješ svijetom.
A u Rijeci Vam se sviđa po ljeti?
Samo po ljeti, ne bi mog’o izdržat’ Rijeke i tempo života. Nekako mi glupo tude i vraćam se onda za Zagreb. Nekako mi je Zagreb ljepši kad je zima, a odvratan ljeti. Ima jedan veliki Jarun, ludnica. Ja ti cijeli Zagreb znam napamet. Ja sam ti od ’95 godine u Zagrebu i uvijek sam sam, samac.
Kako ste došli baš u Depaul?
Ne znam, Bog me natjer’o. Sazn’o od ljudi. Hrana, onaj, je da je dobra i nije ni loša, ono sredina, znaš. Ovo ti je hrana da osjetiš da si nešto stavio u stomak, al’ opet je dobro. Mi bi sad voljeli ovdje jest’ ćevapa, al’ nije to to, to trebaš zaradit’ sebi sam pa pravit’ sam. Jer znaš ono, život katastrofe – hoću samo da izađem iz Zagreba, muka mi je u Zagrebu, vjeruj mi.
U Rijeku dođete na kupanje, na „godišnji“?
Ma da, točno ono što se kaže – iz žive dosade.
Ali ipak svako ljeto dolazite, to je upornost.
Lud sam, da ne dođem bio bi lud. Možda ću otić’ malo u Crikvenicu pa ću se vratit’. Možda 10 dana.
Gdje budete dok ste u Rijeci?
Ista priča; drvo i plaža i gledaš u nebo kad je noć.
Mogu ti nešto reć’? Ima jedna poslovica „Kad je ljeto, klošari cvjetaju, a kad je zima, klošari umiru.“ A neki ne umiru. Al’ bitno je kad je ljeto… Evo sad se more spavat’, vidiš kakvo je vrijeme, moreš sebi uzet’ dušek i spavat’ na terasi. I dve deke. To ti je zdravije nego da si unutra u kući. Zdravije ti je spavat’ na balkonu sa dve deke i dušekom, nego da se uvučeš tamo unutra da čuješ one zidove od kreča. Navik’o sam ja svakako, samo znaš šta, ja volim svoj život – samo me nemoj dirat’ i tuć’ i ja ću sve izdržat’. Imam ti takvu glavu da mi je sve svejedno, nisam se 39 godina iznervir’o. Boli me briga za sve, samo da ne bude zemljotres i da mi odavde cigla neka ne udari u glavu.
Koliko imate godina?
Imam 54 godine.
I svake godine biciklom na more – svaka čast.
Ma ja ću živjet’ možda 100 godina i to je knapirano za mene. Imam još 45 godina živit’ – možda neću, a možda i hoću. Imam ja luđačko zdravlje, nikad me u životu ništa bolilo nije. I kontroliram si uvijek srce, noge, mozak i glavu. Znaš, da mi ne bi dreknulo srce, da ne bi umro iznenada.
To Vam je pametno.
Ma nema, sad ja pijem vode. Prije sam pio 8 pivi pa sam bio bolestan od alkohola pa se smirio. Kad mi došlo do glave da to ne valja. Samo budaleštine radi.
Što jedete dok putujete?
Ma joj, šuti! (smijeh) Pojedem usput sve što ponesem.
Onda nosite puno hrane?
Ma nije, nije. Treba ti, na primjer, da bi doš’o do ovdje, treba ti dva kruha i 40 dkg parizera. I dođeš do ovdje. Imaš original snagu.
To je puno pedaliranja za tako malo hrane.
A je, je. Onda moraš popit’ jedan mali espresso da bi im’o koncentracije za vozit’ biciklo. Moraš uvijek ić’ udesno da te neka budala ne udari autom.
Vozite samo po danu ili i po noći?
Ne mogu po noći, ondak je opasnije. More me neko napast – medvjed ili vuk, pa me pojest’, izgrist k’o budalu.
Kad sam iš’o prošle godine, uhvatio sam malu sovu i ovako je bacio uvis, a ona odletjela. A mislio sam da je ranjena. Nije bila ranjena. Priroda je jako lijepa.
Martine, hvala Vam na razgovoru!
